Шеварлић: „Са сваком новом стратегијом све мање села и сељака“

У Палати Србије, уз присуство министарке и већине чланова кабинета Министарства пољопривреде и животне средине и представника неколико амбасада Европске уније, одржана је промоција штампане „Стратегије пољопривреде и руралног развоја Републике Србије за период 2014-2024” – вероватно последње националне Стратегије пре приступања наше државе ЕУ. То је, после Стратегије из 2005. друга званична стратегија наше „стратешке делатности”.

Поред руковођења израдом „Стратегије развоја земљорадничког задругарства у Републици Србији” (2012) – која је у својој примени највише догурала дотле да буде примерено „окачена” на сајт Задружног савеза Војводине, али не и на сајтове Задружног савеза Србије и Министарства пољопривреде (које је и финансирало њену израду), као члан експертских тимова учествовао сам у изради и чак три стратегије развоја пољопривреде за три „наше” државе чија се престоница није мењала: СФРЈ (1982), СРЈ (1999) и (накнадно прикључен) за РС (2014).

С обзиром на вишедеценијско ангажовање у области агроекономије, сматрам себе одговорним да систематизујем разлоге зашто се чак и релативно добро урађене стратегије пољопривреде у великој мери не остварују и што ће их државе попут Србије све теже моћи да реализују.

Први је однос свих владајућих политичких коалиција према пољопривредницима и пољопривреди који се огледа у омаловажавајуће малом издвајању буџетских средстава за развој аграра и елементарних инфраструктурних потреба села, укључујући и овогодишње противзаконито значајно смањење аграрног буџета испод прописаних пет одсто укупног државног буџета.

Други је одсуство конкретнијих националних програма развоја пољопривреде и села, са дефинисаним носиоцима, роковима реализације и изворима средстава за поједине планске задатке и њихове годишње контроле (не)остваривања – ради благовременог предузимања „корективних мера” у реализацији стратегије.

Трећи је непредвидивост мера аграрне (и у „траговима” руралне) политике, које се под утицајем лобистичких група често и у току исте године мењају ради ad hoc прилагођавања потребама наших транзиционих капиталиста, агробизнис пројеката иза којих „стоје” поједине партије или њихови лидери или, пак, лобистичка удружења других аграрних транзиционих добитника којих нема чак ни у списку обвезника ПДВ, а ни у списку обвезника који су подносили пријаве за опорезивање годишњег укупног прихода грађана – а у последњој транзиционој деценији купили су појединачно чак и више од 2.000 хектара ораница, нову и вредну пољопривредну механизацију, џипове…

Четврти је политичка аверзија и законско запостављање задруга као организатора производње и промета репроматеријала и откупа тржишних вишкова од 99,5 одсто укупног броја односно садашњих 628.522 породична пољопривредна газдинства. То се огледа и у намерном изопштавању задружног сектора из процеса реституције – коме је без накнаде од 1953. до данас одузето имовине у вредности од барем осам милијарди евра.

Пето, као „шлаг на торту” (и поред вишедеценијског домаћег „јада”), све је израженији разарајући утицај процеса глобализације производње, либерализације тржишта и од наднационалних корпорација (под „кишобраном” тзв. међународних интеграција у наднационалну „државу“ и „партнерства” са наднационалном армадом) убрзаног преузимања свих националних економских потенцијала – од банака, као „крвотока” привреде, преко трговине (са антићириличним преименовањем назива ланца продавница који се буквално може превести са „купи и бежи”?).

Носиоци државне аграрне политике никако да схвате да се при реализацији било које стратегије „ни из чега не може створити  нешто”, чак и кад нам је коначно доступна „шаргарепа на дугачком штапу” – потенцијалних 170 милиона евра или око 24 милиона евра годишње од 2014. до 2020. године из претприступног фонда ЕУ (IPARD), која су приближно једнака износу који је добијала и Хрватска – иако има двоструко мање аграрне капацитете него Србија!

Будући да Србија већ другу годину касни у институционалном и кадровском обезбеђењу предуслова за повлачење средстава IPARD-а, наши пољопривредници реално неће моћи да добију повраћај дела средстава из тог фонда ни у 2016. години.

Једино решење које преостаје јесте модел наше вишевековне народне самоодрживости – „у се и у своје кљусе”, која се може реализовати на два начина.

Први је да се оформи Национална развојна банка преко које би се обављале све финансијске трансакције државног сектора – од кабинета председника Републике, преко свих националних компанија до јавних предузећа у свим локалним самоуправама, укључујући и све парадржавне агенције.

У тој новоствореној банци дневни износ расположивих „средстава по виђењу” био би на нивоу десетина милиона евра, које би се, без задуживања у иностранству, могле користити за бенефицирано кредитирање одобрених пројеката за развој агропривреде – до рефундирања дела инвестиционих улагања из средстава IPARD-а.

Други модел је да се од око девет милијарди евра девизне штедње у домаћим банкама издвоји само два одсто у Фонд за развој наменски за потребе финансирања одабраних IPARD пројеката.

У противном и ова Стратегија остаће „мртво слово на папиру”, а Србија ће до 2020, када се завршава буџетски период резервисаних средстава IPARD-а, вероватно „бацити у засенак  рекорде” Бугарске и Румуније по минорности коришћења претприступних фондова ЕУ.

Проф. др Миладин М. Шеварлић

Председник Друштва аграрних економиста Србије