Резултати анкете спроведене у Удружењу пољопривредника Општине Рума

Проблем који настаје и јавља се у истом или сличном облику када је пољопривреда у питању је следећи: закључци се доносе без консултација са крајњим корисницима аграрне политике-пољопривредницима. Сваки план, па и онај који се мора донети на брзину, треба да садржи у себи мишљење и погледе на пољопривредну делатност из бразде.

Један од начина за прикупљање мишљења поред  директних састанака је и анкетирање које обзиром да може бити анонимно, може пружити најискренији  поглед на стварност којој смо свакодневно изложени. Резултат одлука са највишег нивоа до дана данашњег довело је до нагомиланих проблема у пољопривреди који се не решавају него само кулминирају  уз све веће раслојавање и сегрегацију међу пољопривредницима.

Стим у вези, а све у циљу давања квалитетних предлога за унапређење пољопривредне производње у Општини Рума дошло се до идеје да се изврши анкетирање чланова Удружења пољопривредника Општине Рума(у даљем тексту Удружење).

Што се тиче саме анкете, она је садржала 11 питања отвореног и затвореног типа, а  180 чланова је учествовало у анкетирању(84.5%).

На основу анкете која је спроведена у Удружењу  у току маја месеца 2014-е године дошло се до одређених резултата, али и закључака.

1. Колико би  требала да износи годишња чланарина у Удружењу резултат је следећи:

Чланарина као основни приход сваког удружења мора да заузима прво место  приликом сагледавања функционисања удружења. Уколико  удружење не може да основне трошкове функционисања покрије из сопствених средстава, мора их прикупити из других извора који по правилу утичу на самосталност доношења одлука и на аутономност развојног правца.

Интересантно је да у појединим удружењима влада уврежено мишљење да  удружење може  да буде активан члан своје заједнице без сопствених прихода.  Пракса је показала да уколико немаш могућност да доносиш одлуке, мораш да лобираш, а лобирање подразумева  финансије. Уколико организација не може својим деловањем да буде активан члан своје заједнице и да доприноси бољитку, онда не треба ни да постоји.

Самим тим чланарина мора бити избалансирана и прихваћена већином чланства, али се и мора јасно образложити шта се са таквим износом чланарине може постићи. Чланарина је неопходна не само из разлога покривања основних трошкова функционисања него и ради сопственог финансијског учешћа у појединим пројектним активностима. Пројектне активности су битне из разлога размене искустава са другим пољопривредницима, приближавања техничких и технолошких достигнућа, развоја свести, повећање осећаја припадности својој друштвеној групу, али и из других разлога.

 2.Колика би максимална величина државних парцела требала да износи по лицитацији?

Тренутно стање

Питање државне земље је увек тема која изазива доста реакција, како позитивних тако и негативних. Мањкавост процеса лицитације и рупе у закону онемогућавају да државно пољопривредно земљиште стварно дође до оних којима је оно неопходно како би  се повећао приход породичног пољопривредног газдинства(у даљем тексту ППГ).

Ако узмемо у обзир чињеницу да у Србији по попису из 2012. године постоји 631.552 ППГ  који обрађују 3.436.714 ха пољопривредног земљишта од кога је 1.158.443 ха односно 30% земљиште које је узето у закуп, види се колико је потражња за земљиштем које се може узети у закуп.Упоредимо ли просечну величину ППГ у Србији која износи 5.4 ха са просечном величином члана Удружења која је 25.7759 ха увиђамо да је та разлика у односу на просек у Србији 4.77 пута већа  у корист чланова Удружења. Самим тим податком да је величина просечног поседа у Удружењу 4.77 пута већа од просека у Србији говори нам  о томе да је реч о ППГ која су слободно можемо рећи у категорији средњих пољопривредих газдинстава у интервалу од 25-50ха(Делић 2013, „Структура пољопривредних газдинстава“).

Земљиште које недостаје просечном ППГ код нас  је неопходно надоместити из пољопривредног земљишта које је у државном власништву. Бољом организацијом и изменом процедура приликом лицитирања државног земљишта могуће је убрзати неопходан процес индиректног укрупњавања поседа ППГ. Наиме, укрупњавање поседа је дуготрајан процес, али не и немогућ. По угледу на ЕУ које је ову фазу прошла још 70-их година ХХ века по Мансхолтовом плану за реформу пољопривреде у ЕУ савремена фарма поседује најмање 30-40 ха или  одгаја најмање 40 условних грла стоке(1 УГ=500 кг живе ваге стоке). Ако то применимо на наше услове, егзистенцију четворочлане породице омогућило би око 30 ха пољоприредног земљишта и адекватан број УГ стоке(Пејановић Р.“Велика и мала ПГ у пољопривреди РС“,2007.).

Уколико сагледамо резултате анкете Удружења увиђамо да се незнатна већина анкетираних изјаснила(37,36%) да је 20 ха потребно да износи величина државних парцела које се лицитирају по ППГ. Ако узмемо у обзир да се за максималну величину од 10 ха изјаснило 35,16% анкетираних можемо донети закључак да ако саберемо ове две категорије са просеком поседа на нивоу Удружења који је 25.7759 ха, долазимо до закључка да би величина ППГ износила 35.7759 односно 45.7759 ха. Обзиром да су подаци о просечној површини од 30 ха из 2007-е год.,а анкета је рађена у 2014-ој години, увиђамо благо одступање на више када је просечна величина ППГ у питању. Постоји више потенцијалних фактора који су утицали на то као што су на пример: више механизације по јединици капацитета, блага специјализација, квалитетнији семенски материјал, напредак технологије и технике…Недотаци малих и средњих ППГ може се ублажити унапређењем технологије производње или бољом организацијом рада.

Посебно питање са гледишта струке и  науке би била ситуација уситњавања државних парцела обзиром да она неретко износе и по неколико стотина хектара. Финансијска средства која су уложена у стварање великих државних комплекса на тај начин била би потрошена узалуд. Поставља се и питање цене коштања произведене робе јер она недвосмислено не може бити мања на мањим него на великим уређеним таблама на којима се пољопривредна механизација економичније користи и самим тим има мање трошкове по јединици производа. Довољно о томе говори податак до кога су дошли наши стручњаци са Пољопривредног факултета у Новом Саду да је на малом пољопривредном газдинству са уситњеним поседом и парцелама на више места 33% радних сати трактора представља празан ход (Пејановић Р.“Велика и мала ПГ у пољопривреди РС“,2007.).

Проблематика

Ако се вратимо на пример газдовања државним земљиштем Општине Рума и резултата анкете Удружења пољопривредника Општине Рума можемо извући следеће закључке:

1. Од укупно 7,207.4594 ха државног пољопривредног земљишта  око 50%, односно 3,603.7297 ха иде у процес лицитације, а других 50% се расподељује сточарима по праву пречег закупа.
2. На лицитацијама се пријављује просечно око 162 пољопривредника. То значи да би ако се државно пољопривредно земљиште  расподели свим заинтересованим пољопривредницима, свако би добио у просеку по 22.2452 ха земљишта што је одступање од 11.23% од жељене површине од 20 ха по пољопривреднику по анкети која је урађена. Земљишта дакле има за све, посебно је питање зашто тако није у пракси?
3. Посебан проблем који се истиче зашто мали број људи уопште излицитира ( њих 60,38% од укупног броја заинтересованих) државно пољопривредно земљиште је тај што појединац може да излицитира највише 50 ха,а ако се лицитација спроводи на парцелама које су недељиве целине(износе више стотина хектара)тај број износи онолико колика је и величина парцеле. Парцеле се не могу делити на мање од 50 ха. Проблем који се на лицитацијама јавља је и лицитирање за друге које није законом забрањено, али је забрањено давање државног земљишта у подзакуп, али то у реалности нико не контролише. Дешава се да се људи неколико дана пре лицитације у одређеној катастарској општини пријаве да живе, купе 0.5ха земљишта у тој катастарској општини и затим учествују у лицитацији  комплекса од неколико стотина хектара.
4. Посебна прича су и висина излицитираних парцела које кад је Општина Рума у питању иду и до 94,000.00 дин/ха(817.39€/ха) .Просек на нивоу општине износи 34,397.65 дин/ха(299.11 €/ха).
5. Када је у питању закуп по праву пречег за сточаре, цене у 2014-ој години се крећу од 101.89 €/ха за осму класу земљишта па до 328.69 €/ха за прву класу земљишта. Проблеми који постоје када је у питању земљиште за сточаре су :

• Не постоји лимит по појединцу-појединац може добити на коришћење скоро сво земљиште ако је једини апликант.
• Не узима се у обзир постојећи земљишни фонд корисника по праву пречег- ПГ које  обрађује на пример 500 ха земљишта, има 100 условних грла стоке, има право да добије још 100 ха државног земљишта( 1 УГ/ха) без обзира што има више него довољно свог земљишта за производњу сточне хране. Обзиром да добија земљиште по просечној цени у зависности од класе, држава, покрајина, али и локална самоуправа овим путем остварује мање приходе од закупа од оних које би добила да је земљиште понудила на лицитацији осталим пољопривредницима.
• Не постоји усклађен однос између поседа који већ постоји и величине поседа који се лицитира. Уколико неко има 0.5 ха он без проблема може да излицитира и највећу парцелу на лицитацији. Уколико нема механизацију, нико не поставља питање да ли је то и како изводљиво у пракси.

 

3.Шта би желели да знате о пољопривреди Европске уније?

Интересантно је погледати резултате питања шта пољопривредници желе да знају о аграрној политици ЕУ. На прву помисао о ЕУ свима су раније биле субвенције.Међутим изгледа да је време учинило своје и да су пољопривредници схватили да у ЕУ постоје веће субвенције и већа права пољопровредника, али исто тако постоје и строги критеријуми и услови које морате испунити уколико желите да добијете та средства. Строги критеријуми су дефинисани разним директивама , али које су осмишљене на дужи временски период како би сам процес планирања развоја ППГ био могућ. Ово показује да пољопривредници који су тржишно орјентисани и те како почињу да схватају се државна политика ЕУ која је у ЕУ земљама ,а којој ми тежимо да се прилагодимо, важна када су у питању услови који се од пољопривредника траже да буду испуњени у потпуности. Свест која постоји у ЕУ да крајњи потрошачи који финансирају буџет ЕУ, а из кога се издваја 40% за субвенционисање пољопривреде и руралног развоја захтевају да се поштују нека правила заштите животне средине, одређени квалитет пољопривредних производа, континуитет у производњи и друге важне ствари показује да ко нешто финансира има права и да се пита. Поређења ради, сваки становник ЕУ за финансирање пољопривреде у ЕУ издваја просечно 104 €/годишње (Јефтић ,2013), док је код нас тај износ 55 €/годишње.

 

Шта очекујете од Европске уније када је пољопривреда у питању?

Од ЕУ се очекује да стабилизује и осигура тржиште. Високе и честе ценовне флуктуације на тржишту код нас несумњиво да нашим пољопривредницима отежавају пословање. Резултати анкете то и показују.

Интересантно је да је жеља за стабилношћу и сигурношћу већа 4,16 пута у односу на веће субвенције. Са друге стране можемо поставити и питање да ли то има везе са висином субвенција код нас и у земљама ЕУ. Поређења ради , директни подстицаји по ха у Холандији и Белгији су 480 €/ха, Немачкој 320 €/ха, Италији 320 €/ха, а код нас 51 €/ха. Можда би за потребе анализе ипак требало узети просек на нивоу ЕУ 27 који износи 280 €/ха(Јефтић , 2013.).

Компликоване процедуре, сива економија, неусклађени законски прописи, промашени агротехнички рокови само су неки од разлога због којих пољопривредници не користе државне подстицаје. 81,19% ППГ је користило основне подстицаје у 2013-ој, док је 52,77% користило регрес за дизел гориво(Управа за Трезор у Руми,. 2013.). Ако је оваква ситуација у Општини Рума која се налази у региону са интензивном пољопривредном производњом, значајним бројем удружења, стручном службом и где сви заједно учествују у информисању пољопривредника, можемо замислити какво је стање у мање развијеним општинама које немају оно што Општина Рума има.

 

5. Да ли сматрате да Р.Србија довољно штити своју пољопривреду-пољопривреднике?

Поражавајући је податак да 84,44% пољопривредника сматра да је држава тотално заборавила за њих. Посматрајући последње догађаје који се одигравају у аграрном сектору и све веће незадовољство пољопривредника када је продаја земље странцима све више реална, а да се исто земљиште не може добити под истим условима чак ни по већој цени, оправдава овакав став пољопривредника.

Ако узмемо у обзир скора дешавања у АП Војводини , а која се односе на уступање пољопривредних комбината фирмама из УАЕ(Уједињени Арапски Емирати) по условима и ценама које наши пољопривредници могу само да сањају поставља се питања да ли наша држава стварно размишља о сопственим пољопривредницима и будућим поколењима  која ће доћи после нас ?

Пoслe кoнaчнoг пoтписa угoвoрa сa Влaдoм Србиje, Aрaпски Eмирaти имaћe нa рaспoлaгaњу 14.099 хeктaрa њивa у нaшoj зeмљи, штo купoвинoм, штo зaкупoм. Нaимe, у тoм дoкумeнту стojи дa УАЕ купуjу 7.453 хeктaрa у oсaм прeдузeћa, дa кao зajeдничкa кoмпaниja са држaвoм Србиjoм дoбиjajу прaвo кoришћeњa 3.664 хeктaрa пoљoприврeднoг зeмљиштa кoje кoристи Вojнa устaнoвa „Moрoвић”, a дa са Mинистaрствoм пoљoприврeдe пoтписуjу угoвoр o дугoгoдишњeм зaкупу 2.982 хeктaрa држaвних њивa. Поклонити неком земљиште по цени која је багателна без икаквих лицитација, оставља доста простора за сумњу у добронамерност оваквих одлука.

Закључак

1. Сести и разговарати са крајњим корисницима аграрног буџета.
2. Квалитетним, реалним дугорочним планом усагласити жеље пољопривредника и потребе државе.
3. Придржавати се планова за развој по угледу на модерне и аграрно развијене земље.
4. Министарство пољопривреде, као најважнија и најодговорнија институција мора да усвоји нови другачији концепт аграрне политике у коме ће бити места за све, мале, средње и велике пољопривредне субјекте. У Нацрту стратегије развоја пољопривреде Р. Србије 2010-2013.год. на страни 73. у првој колони дате табеле,када су у питању мали пољопривредни произвођачи каже се да ће они морати или да повећају свој обим производње или да напусте сектор пољопривреде и потпуно угасе производњу на свом газдинству. Ово је доказ да нема плана чим се предлаже престанак производње хране која сваким даном постаје све важнија у свету на коме предвиђа у блиској будућности бројка од 9 милијарди људи који сваки дан морају да једу.
5. Направити категорије корисника подстицаја, а самим тим свакој категорији посебно прописати посебне мере подстицаја које ће бити стимулативне и подстаћи предузимачки дух код пољопривредника. Кренути са директним подстицајима, затим са подстицајима за механизацију и опрему и на крају завршити са пољопривредним кредитима. Ограничити временским периодом колико се ППГ може провести у одређеној категорији када су прве две мере у питању. Подстицати развој ППГ са прве две групе подстицаја док оно не буде самостални тржишни произвођач. Чим то постане, препустити му само повољне кредитне линије са повољним каматним стопама.
6. Подстицајне мере морају да зависе од успешности пословања корисника државне помоћи. Трошење државних ресурса  мора да се оправда развојем и напретком корисника подстицаја. Стим у вези осмислити начин да сви корисници државних подстицаја буду део пореског система како би се њихов развој могао пратити.
7. Обавезно формирати фондове за развој пољопривреде  у свакој локалној самоуправи и средства од закупа држаног пољопривредног земљишта, али и друга средства усмерити у развој ППГ. Одељења за пољопривреду у свакој локалној самоуправи вођена од стране лица која имају најмање 5 година радног искуства у области планирања и организације и завршен пољопривредни факултет-агроекономски смер.
8. Омогућити улагање у српски аграр, али не сметнути са ума да је пољопривредно земљиште које је непроцењив ресурс који првенствено служи за производњу хране и прехрамбену сигурност земље-ограничено. Храна постаје стратешко оружје . Због поремећаја на светском тржишту хране дошло је до низа промена, социјалних, економских и политичких немира, који су доводили чак и до промене геополитичке карте у појединим деловима света, поготову у оним крајевима и код оних земаља, који су највећи светски увозници хране. Постојећи производни потенцијали  огледају се и црпе своје невелике могућности из податка да свет тренутно располаже са 1.540.000.000 хектара обрадивих површина или тек нешто мало више од 10% од укупне копнене површине на земаљској кугли. Отуда долазимо до констатације да су ресурси обрадивих површина, који треба да прехране читав свет, веома ограничени. Прва ствар коју морамо да уочимо је демографски фактор – раст светске популације, као најизвеснији са становишта процене. До пројекције раста светске популације у наредним годинама, помоћу статистичких метода, релативно прецизно се може установити. У УН предвиђају да ће свет са садашњих седам милијарди становника до 2050. имати између 9,2-9,4 миљарде житеља што, само по себи, носи пораст потрошње за храном, али и  уз растући стандард, намеће обавезу повећања  производње хране за 70 одсто да би се задовољио овакав ниво потрошње на бази предпостављеног раста светске популације.
9. Такође, флексибилност у појединим ситуацијама мора да постоји. Крута државна политика која није подложна променама које време доноси услед напретка и развоја, осуђена је да ствара проблеме, а самим тим и да кочи развој ППГ.

Ако смо ми наследили проблеме, морамо се потрудити да их не оставимо у наслеђе онима који долазе после нас.

Аутор текста: Угљеша Тркуља

 

Резултате и закључке добијене на основу анкете, можете преузети и у PDF  формату у прилогу текста.