Каква аграрна политика Србији треба?

(Бранислав Гулан, публициста, члан Академијског одбора за село САНУ)

Каква аграрна политика Србији треба? Питање на које сви политичари имају одговор, али решења ни на видику. Из године у годину нове стратегије и планови, а проблеми увек исти. Једна реченица која некако остане у мислима после читања интервјуа Бранислава Гулана, члана Академијског одбора за село САНУ гласи: „Будућност Србије се налази повратком у прошлост!“. Зашто је то тако, прочитајте у интервјуу који објављујемо у целости.

Потребна остварива и дугорочна аграрна политика

Сад се у Србији производи око 400.000 тона врста свих меса и троши по становнику око 38 килограма. Пре две и по деценије Србија је производила  650.000 тона меса и трошила по становнику 65 килограма

Републици Србији за њених 631.000 газдинстава и 7,16 милиона становника потребна је  нова и спроводљива аграрна политика. Треба нова аграрна политика, акциони план или стратегија, свеједно како ће се звати, али је важно да донесе резултате! Политика мора бити реална и остварива. Када се донесе, а то треба да уради нова Влада и Парламент, па ће она бити дуготрајна и обавезивати све будуће владе и министре. А, не само да траје од једног до другог министра. А, њих је од демократских промена 2000. године до избора са садашњим новим, било чак 13! Пуно министара и кратко време да би се постигли неки бољи резултати у пољопривреди, осим да нам народ није био масовно гладан! Република Србија је земља са 5,2 милиона хектара пољопривредних површина, обрадивих је 4,2 милиона хектара, али се користи тек 3,35 милиона хектара. Досадашње стратегије су приказивале да ће аграр имати раст производње, али је углавном био – пад. Односно, у првој деценији овог века био је раст од само 0,6 одсто! Пример је 2015. година, када је стратегија приказивала раст од 9,2 одсто, а био је физички пад од осам одсто и финансијски од 7,34 одсто! Лане је вредност аграрне производње била само 4,75 милијарди долара. Жеља сваке власти је да то буде више од 6,5 милијарди долара!

За постизање циљева, праваца и мера у новом будућем стратешком документу и њихово прилагођавање амбијенту, окружењу и најновијим резултатима у пољопривреди Србије, одмах се мора кренути ка стартној основи за израду акционих програма. У тим програмима потребан нам је план за спасавање села, а то је и спасавање Србије. Јер, у Србији има око 6.709 насеља ( у Уставу не постоје села!),а 1.200 њих је у фази нестајања. Од укупног броја насеља у Србији чак  1.034 има мање од по 100 становника. Дакле, за деценију и по нестаће свако четврто село! Ако се хитно не учини нешто, биће то земља без народа!

Сад у конципирању нове политике треба започети реализацију стратешких пројеката, а то је повећање производње меса (пре свега јунећег), воћа и поврћа, ако и артикала који се могу продати на тржишту некадашњег несврстаног света од 1,6 милијарди становника (коме се годишње обрне трговина у храни од 650 милијарди долара). Треба се окренути пуњењу са говедима 200.000 празних кућа и стаја у Србији. Јер, Европској унији годишње недостаје 700.000 тона квалитетне јунетине. Изразили су вољу да у наредних пола века сваке године од Србије купе по 50.000 тона. Али, креатори економске политике су остали глуви на то. У 1990. години извезли смо 30.000 тона, а у 2015. години само 315 тона. Дакле, 100 пута мање.

Истовремено, окренули смо се тову тову свиња (има их 3,2 милиона комада). То је приближно довољно (треба нам највише пет милиона комада) за садашњу потрошњу Србији (троши се годишње 17 килограма по становнику), па нам није потребно довођење ,,Тениса“ из Немачке са нових четири милиона товљеника! Јер, из Србије нема извоза свињског меса у ЕУ, због вакцинације против свињске куге. Не може се извозити ни даље, јер, нема транспорта преко земаља ЕУ. Нема извоза ни у Русију јер тај транспорт траје 47 дана! Нема Србији ни уласка у ЕУ, све док се вакцинишу свиње против болести свињске куге. Када се престане са вакцинацијом и да нас којим случајем приме у ЕУ, да би ушли у ову заједницу благостања, треба да прође шест година!

Дакле, пољопривреди је потребна нова реиндустријализација, за превазилажење садашњег стања. Потребна су нам стратешка улагања. Њих је тешко пронаћи из света, јер од 2000. године до данас, од укупно уласка страних директних инвестиција у земљу, у аграр је ишло само 0,6 до 1,7 одсто! То је резултат што пољопривреда представља неатрактивну делатност за странце.

Морамо се уздати у себе и у своје кљусе, пре свега, у домаће инвеститоре и њихове могућности. Потребно је изградити пет нових кланица за товљенике у Србији. За унапређење извоза говеђег меса, за кога имамо купце, треба обезбедити коришћење преко 1,4 милиона хектара пашњака и ливада годишње, на којима би се товило око 200.000 јунади годишње (сад их имамо само 15.000-20.000). За клање тих 200.000 јунади, који би се товили у брдским регионима потребно је изградити, такође неколико нових кланица. Поред тога треба пројектовати могућност за производњу 200.000 тона живинског меса годишње (сад производимо мање од 100.000 тона). За то је потребно изградити четири нове кланице капацитета од по 50.000 тона. Реализацијом ових пројеката остварио би се новим обим производње од свих врста меса од око 640.000 тона годишње.  Нова вредност производње овог меса била би око 5,5 милијарди евра. Сад се у Србији производи око 400.000 тона врста свих меса и троши по становнику око 38 килограма. Пре две и по деценије Србија је производила 650.000 тона меса и трошила по становнику 65 килограма.

Партнерске инвестиције у производњи свињског и живинског меса би требало тражити у сарадњи са Кином, Русијом и ЕУ. Производњу говеђег и живинског меса треба организовати у сарадњи са бившим несврстаним светом (Уједињеним арапским емиратима) и Европском унијом. У Србији нам је катастрофално стање  у сточарству, нестају нам села, остају празне куће, празне стаје… Они који су до сада товили стоку, то углавном раде само за личне потребе. Последица такве аграрне политике је да сточарство у бруто домаћем производу пољопривреде учествује тек нешто више од 30 %. Циљ је да то буде више од 60 %.

Ми се сад хвалимо са извозом хане (читај сировина) у вредност од 2,8 милијарди долара годишње и суфицитом од око 1,3 милијарде долара. Али, ту није крај: годишње нам умре више него што се роди 40.000 људи и још 30.000 младих оде у свет трбухом за крухом. Када би имали тај број становника више, не би имали довољно хране ни за себе, а да се и не говори о извозу. А то нас је упозорио и ФАО. Јер, уколико се настави екстензивна производња Србија ће од извозника постати увозник хране.

Слично је и са хлебом. У последњих девет година просечна потрошња хлеба и пецива по глави становника у Србији смањена је са 101,5 килограма на 83,71 килограм. Дакле, мања је за 17,79 килограма или за 17,73 одсто. Таква потрошња је на нивоу Немачке данас! Производњу пшенице у Србији треба стабилизовати на 600.000 хектара да би се годишње добијало око три милиона тона пшенице. Половина је потребна за сопствене исхрану становништва и резерве, а половина ће моћи да се извози. Том циљу смо се приближили ове године. Ипак, колико је све то мало, најбоље говори податак Холандије која је величине Војводине (има око 1,6 милиона хектар апољопривредних површина) и извози хране за 70 милијарди долара годишње!

Регионализација пољопривреде

Глобално посматрано пољопривредну производњу на територији Републике Србије треба организовати у оквиру три велика региона, и то:

1. Равничарски регион са интензивном пољопривредном производњом, која би обухватала подручја до 250 метара надморске висине, а чинила би га територија АП Војводине, Мачве, Поморавља, Стига и Посавине;
2. Брдски регион кога би чинило подручје централног дела Републике Србије са пољопривредним површинама на надморској висини од 250 до 600 метара;
3. Брдско-планински регион кога би чиниле пољопривредне површине изнад 600 метара надморске висине;

Ради рационалног коришћења расположивих природних потенцијала у наредном периоду неопходно је регионализовати пољопривредну производњу на следећи начин:

Равничарски регион – у овом региону би се обављала интензивна производња:

1. Жита;
2. индустријског биља;
3. поврћа, изузев кромпира;
4. семенска производња жита и индустријског биља;
5. интензивна производња у свињарству ;
6. интензивна производња у живинарству;

Брдски регион – у овом региону би се обављала следећа производња:

1. полуинтензивна производња жита за говедарску и овчарску производњу;
2. ограничена производња индустријског биља;
3. интензивна производња у говедарству – месо, млеко;
4. интензивна производња у овчарству – месо;
5. интензивна производња у воћарству, а посебно:
6. шљиве;
7. малине;
8. јагоде;
9. купине;
10. вишње;
11. јабуке;
12. крушке;

Брдско – планински регион – у овом региону првенствено треба искористити расположиве природне ресурсе :

1. пашњаке и ливаде,
2. полуинтензивном производњом у овчарству, козарству и говедарству,
3. плантажну производњу
4. сакупљање и дораду лековитог биља и шумских плодова,
5. коришћење и експлоатацију шумског богатства, уз истовремено и његову обнову.

Приказан модел представља грубу поделу која треба да омогући рационално коришћење расположивих ресурса за обављање пољопривредне производње. Истовремено, неопходна  је интензивна сарадња и допуна производних програма између региона, посебно у делу рационалног коришћења концентроване и кабасте сточне хране намењене развоју сточарства, пре свега, говедарске и овчарске производње. То подразумева сарадњу између равничарског и брдског региона у подели рада у тову јунади и производњи јунећег меса намењеног извозу, као и евентуалну сарадњу у производњи овчијег меса намењеног извозу, за шта постоје потенцијали у земљама Блиског Истока.

Ако Србија крене у остварење ове реиндустријализације аграра и укупне приведе у овој делатности, модел структуре производње у пољопривреди и индустрији за потребе подмирења сопствених потреба исхране народа и сталног извоза (који треба за десетак година да достигне 10 милијарди долара годишње), доживеће корените промене. Све ово ће представљати и нашу реалност. Али, за то је потребна политичка одлука и воља у врху земље, а онда ће локалне самоуправе то да спроводе у дело!

Фактори снажног, реалног раста, вредности аграрне производње и извоза обухватају финализацију меса, воћарство, повртарство, производњу и прераду индустријског биља и млека. У производњи меса, воћа и поврћа фактор вредносне мултипликације износи више десетина у односу на житарице. На основу свега и садашњих цена на светским берзама, посебно када је у паду цена житарица, њихову производњу треба да сведемо на 25 до 30 одсто укупних површина у земљи. За спровођење  овакве политике, њу треба да усвоји Скупштина Србије, па ће онда бити обавезујућа за сваку нову владу и сваког новог министра  да је спроводи. За њено спровођење министар треба да добије и два мандата да би било резултата. Јер, досадашње аграрна политика је била погрешна, а доказ тога је да је аграр од 2000. до 2016. године водило чак 12 министара, а уместо раста углавном имамо стагнацију и пад производње. Сад је стигао и 13 министар пољопривреде Бранислав Недимовић, из Сремске Митровице.

Очекивани резултати

Ако би све ово применили у пракси Србија би за пола деценије имала:

Ако би Србија створила и водила аграрну политику по овим параметрима, имала би снажан економски раст, продуктивно запошљавање у новим прерађивачким капацитетима и масовну запосленост по разним основама у сеоским срединама као и повећање куповне моћи становништва. Све то приоритетно зависи од струковних партнерских инвестиција које ће повећати обимна улагања у примарну пољопривредну производњу и прехрамбену индустрију уз истовремено осигуран извоз на велика тржишта хране. А, њих има на свим странама. У ЕУ је 500.000 милиона потрошача, а десет одсто њих хоће храну без ГМО, какву Србија може понудити. У бившем несврстаном свету је око 1,6 милијарди потрошача где такође имамо бизнис – пријатеље, јер је више десетина хиљада људи који су тамо сад на руководећим позицијама, студирало је на просторима некадашње СФРЈ па су остале пријатељске везе, у које су уткани и економски интереси. Вољни су да улажу у производњу хране у Србији.   Дакле, реализација ових пројеката захтева и оперативну разраду предлога за стране инвестиције (од укупних страних директних инвестиција(СДИ) у аграр долази само 0,7 до 1, 6 одсто, што је веома мало).

Спровођењејм свега овог у дело видело би се да у Србији влада општи интерес у коришћењу природних ресурса и у државној својини уместо појединачних и рентијерских какви су владали до сада. Уосталом да је тако било показала је и пљачкашка приватизација у аграру у којој је свака трећа поништена. Сад више нема ни шта да се приватизује па је дошло време да се ради на коришћењу генетских могућности створених сорти и хибрида, а после реиндсутријализације, већој производњи и преради, а самим тим и извозу хране из Србије.

Уколико се настави екстензивна производња, Србија ће од извозника постати увозник хране.

Досадашње стратегије су приказивале да ће аграр имати раст производње, али је углавном био – пад. Односно, у првој деценији овог века био је раст од само 0,6 одсто! Пример је 2015. година, када је стратегија приказивала раст од 9,2 одсто, а био је физички пад од осам одсто и финансијски од 7,34 одсто! Лане је вредност аграрне производње била само 4,75 милијарди долара. Жеља сваке власти је да то буде више од 6,5 милијарди долара!

Препорука ЕУ!

У Србији је уништен сточни фонд па нема ни стоке ни меса за извоз! Примера ради ЕУ (која годишње увози 700.000 тона јунећег меса) поручила је Србији да може у наредних пола века од  ње годишње да купује по 50.000 тона беби бифа. Европски комесар за месо је тада јасно рекао: удружите се у производњи, уколико то неурадите не да ћете пропасти него ћете нестати! Напуните стаје са говедима и гарантујем вам откуп договорених количина у наредних пола века! Да томе нисмо посвећивали пажњу, најбољи податак је из 2015. године из Србије извезено само 315 тона беби бифа! Иначе, од 1996. године Србија има дозволу од ЕУ, за годишњи извоз 8.875 тона беби бифа. Али, никада се тој цифри нисмо примакли. Јер, немамо ни стоке ни меса!

Спровођење нове, будуће,  аграрне политике значи, вратити поверење газдинстава и прво напунити празне стаје у Србији. Јер, поред већ празних стаја код већине од 330.000 регистрованих газдинстава (где постоји само 15.000 – 20.000 јунади), оне су празне и у 200.000 празних кућа у Србији! Празне стаје неће моћи одједном да се напуне. Али бољом и стимулативном аграрном политиком, повратком поверења и радом из године у годину – да! Примера, ради, пре две и по деценије из СФРЈ се извозило 50.000 тона, а од тога само из Србије у свет се отпремало више од 30.000 тона беби бифа! У 2015. години извезено је само 315 тона! И од тога половина је враћена због лошег квалитета!

Иначе, бруто вредност аграрне производње у Србији у 2014. години била је пет, а у 2015. години само 4,71 милијарде долара! Уколико би се ови планови остварили то би се повећало за три пута! Зато наш циљ мора бити прво, да достигнемо ниво из деведесетих година прошлог века, па онда да идемо у повећање! Дакле, будућност Србије се налази повратком у прошлост! Јер, то би био наш највећи раст производње и будућност која обећава! Овакав симболичан извоз меса из Србије наноси велику штету националној економији и развоју, а доприноси пражњењу села Србије, наводи бивши министар српске пољопривреде др Вељко Симин. Да губимо корак са светом, показује и чињеница да је регионални развојни центар Кине, планиран за Србију, неочекивано лоциран  Загребу!

Локације

Могуће локације нових или реконструисаних кланица за свиње биле би у:

1. Зрењанину,
2.  Панчеву,
3. Сомбору,
4. Нишу и
5. Јагодини.

Локације за кланице за говеда требале би да буду у:

1. Краљеву и
2. Пироту.

Кланице за живину треба изградити у:

1.  Житишту,
2.  Бачкој Тополи,
3. Пожаревцу и
4. Лесковцу.

Укупне инвестиције у све ове кланице осим транспортних средстава и инфраструктуре износе око 350 милиона евра. Инвестиције у матична стада и производњу сировина код домаћих фармера треба да обезбеде стратешки партнери. Међусобни економски односи партнера у овом послу дефинисали би се тако, да производњу учине одрживом и кроз примену берзанских обрачунских цена за одређену производњу.

Проблем државне земље

Треба решити проблеме са државном земљом које наводно у Србији има 830.000 хектара. Проблеми са земљом засигурно су пореметили нашу пољопривредну производњу и егзистенцију војвођанских паора. Питање државног земљишта је најважније питање које се појавило у Војводини у последњих 25 година. Ми ту причамо о 14.000 породица и 70.000 људи који су у озбиљном егзистенцијалном проблему, каже Бранислав Богарошки, бивши секретар за пољоприведу Војводине,  уз напомену да га чуди како је Железара Смедерево и проблем који тамо има 5.000 људи вест сваки дан, а да то није исти случај са 70.000 људи у Војводини. Државну земљу треба продати нашим сељацима, а па тим новцем решити и проблеме српске пољопривреде. Од  продаје домаћим сељацима добило би се око три милијарде евра. То би била прихватљива цена за српске пољопривреднике! Када би се тај новац још паметно утрошио, не би требали да кукамо и причамо како немамо стране директне инвестиције. Јер, нико неће да долази где нема економске ни политичке стабилности. А, ње у Србији ни данас нема. Како тврдити да је имамо, када је српски аграр за 15 година водило чак 12 министара! Да је било стабилно, у политици и економији, причало би се о два министра пољопривреде! Са овим парама, које се налазе у земљи, решили би аграрне и многе друге проблеме!

Извор: Лист „Газдинство“,број 111/II