Цене пољопривредног земљишта – све можемо игнорисати осим математике

Цене пољопривредног земљишта – све можемо игнорисати осим математике

У последњих пет година цена земље код нас удвостручена. У Бачкој хектар достигао 20.000 евра, што је и даље двоструко мање него у Холандији, где се продаје за 45.000 евра.

Ако Србија законским ограничењима до 1. септембра не спречи или одложи продају земље странцима, јагма за нашим ораницама могла би да буде велика због изузетно ниске цене земље у односу на државе Европске уније.

Зато је, по мишљењу стручњака, исправан закључак да колико год да земља буде коштала у Србији, „за странце ће бити јефтина”. Најновије истраживање Института економских наука показује да је просечна цена хектара земље у Србији три и по хиљаде евра. Разлике по регионима су велике. Чак и у Војводини (Бачкој), где хектар најквалитетнијих ораница може да достигне и до 20.000 евра, то је неупоредиво мање у односу на европске државе где предњачи Холандија са ценом од 45.000 евра по хектару.

Недељко Малиновић, директор агенције за некретнине „Легат”, каже да је по промету пољопривредног земљишта у Србији јасно да је многи купују да би је касније још боље уновчили, као што је било у Румунији пре отварања тржишта и уласка у ЕУ.

У последњих пет година цена земље у Србији скочила је сто одсто. У Бачкој је хектар најквалитетније земље достигао и 20.000 евра. У Срему од 10.000 до 15.000 евра. Али то је и даље ниже него у Европској унији. Људи који имају пара сада улажу у земљу и траже се већи комплекси. Међутим, данас је тешко наћи и сто хектара у комаду – каже Малиновић.

Европска агенција за статистику (Eurostat) од 2009. године не води евиденцију о кретању цена пољопривредног земљишта, тако да се подаци могу пратити само преко националних статистика, али нису до краја упоредиви.

Нема званичног податка о просечној цени земље у ЕУ. Тенденција је да се цене приближавају неком заједничком просеку, што је последица либерализације тржишта. За Србију свакако није препоручљиво да се цена земље формира искључиво на тржишном принципу, већ да се пројектују потенцијални будући приноси и тај показатељ буде део очекиваног повећања цене – наводе истраживачи института.

Стручњаци такође сматрају да Србију, у случају либерализације тржишта, не би заобишао ни раст шпекулативне тражње. Делимично се то већ и догодило тако што је око 100.000 хектара обрадивог земљишта завршило у рукама домаћих и страних тајкуна. До ораница су дошли нереално повољно кроз приватизацију пољопривредних комбината који су претходно доведени до пропасти.

Шпекулативне тражње су у току, а назнака овог процеса је гомилање земљишта од стране појединих привредника – упозоравају у Институту економских наука.

Оно што је још страшније је анализа која је показала да од 3,8 милиона хектара расположивог пољопривредног земљишта у Србији за око 30 одсто власничка структура није потпуно јасна, тачна нити је познато да ли Пореска управа има евиденцију о промету. Није завршен ни процес реституције, а не постоји ни општи регистар пољопривредног земљишта. Како се истиче, све то довело би до ситуације да не знамо шта се догађа ако бисмо од 1. септембра допустили продају земље по новом моделу.

Овакав сценарио већ је виђен у готово свим државама централне и источне Европе (ЦИЕ) пре и након приступања Европској унији јер су појединци били свесни огромних разлика у цени обрадиве површине у тадашњој ЕУ – 15 и земљама централног и источног блока.  Док је рецимо 2006. у државама ЦИЕ хектар вредео од 1.900 до 2.300 евра, a просек у тадашњој ЕУ био је чак 12.000 евра. До 2011. године цена је драстично порасла у Пољској (35%), Словачкој (21%), Естонији (50%), а у Литванији за чак 143%.

„Крајњи циљ гомилања ораница није био бављење пољопривредом већ управо препродаја странцима када се оствари повољан моменат.“

Румунија је највише страдала у борби моћних компанија за преузимање територије. Имали су најлибералнији модел и отворили су тржиште пољопривредног земљишта, дошло је до укрупњавања и драстичних промена у структури пољопривредне производње. Процењује се да је око 800.000 хектара продато практично у бесцење.

Велики број власника малих парцела било је принуђено да прода земљу јер више нису могли да буду конкурентни са својим производима. Касније су постали радници на земљи која је некада била њихова.

Политика

Судећи према  замеркама Организације за економску сарадњу и безбедност (ОЕЦД) Србији, што још није озаконила могућност продаје пољопривредног земљишта странцима, евентуални мораторијум на то ће бити тешко изводљива мисија.

Мада је по слову Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) са ЕУ, Србија у обавези да од 1. септембра 2017. године законски омогући да странци могу постати власници пољопривредног земљишта, ОЕЦД је опомену упутио „на време“, годину и по дана пре истека рока.

Толика журба је изгледа била нужна с обзиром на став стручне јавности која се здушно успротивила отуђивању српске земље. Садашња власт се, међутим, још није изјашњавала по питању такве брљотине коју јој је у аманет оставила она претходна.

Парламент је усвојио измене Закона о пољопривредном земљишту, али оне нису донеле оно што је ССП тражио од Србије. Домаћи пољопривредници, у страху да ће будзашто продати своју земљу да би радили за малу надницу код великог страног газде, могли су на неко време да одахну.

Тадашња Министарка пољопривреде, Снежана Богосављевић Бошковић, тада је објаснила да он не значи продају државног пољопривредног земљишта странцима. Али то је било тад, а ОЕЦД подсећа, односно тражи, сад.

Србија је, иако тек кандидат за чланство у ЕУ, испоставило се, најгоре испреговарала одредбе о продаји земље.

Ниједна од последње примљених десет чланица ЕУ, укључујући и Хрватску, тако нешто није дозволила док не уђе у пуноправно чланство, а поједине земље задржале су мораторијум на такву продају земљишта и после тога.

У случају Пољске, забрана продаје земље странцима била је 12 година од датума њеног уласка у ЕУ.

Хрватска се изборила за то да пољопривредно земљиште неће морати да продаје до 2020, седам година по уласку у ЕУ.

Мађарска је била најрадикалнија, одлучивши да трајно забрани страним држављанима да купују обрадиво земљиште. Због тога је морала чак и да мења устав.

У Министарству пољопривреде, иако свесни овог проблема, званично још не предлажу никакво решење. Било је идеја да се од чланица Уније затражи измена рока, али и да се донесе закон који би ограничио величину поседа који могу да купе страни држављани.

Угледати се на Мађаре?

По том питању, међутим, још ништа није предузето, а ОЕЦД већ опомиње.

Професор Пољопривредног факултета Миладин Шеварлић те опомене сматра још једним у низу сталних притисака на Србију какве нису трпеле остале земље — ни чланице ЕУ, ни кандидати за чланство.

Србија је једина држава која је у претприступном периоду морала да преузме обавезу да продаје пољопривредно земљиште и то од 1. септембра 2017, иако ће чланица постати 2024, а можда ни тад, додао је он.

Шеварлић сматра да Србија под хитно мора да промени Закон о пољопривредном земљишту и устав и да препише одредбе из устава Мађарске, која је после седам година мораторијума на продају од уласка у ЕУ и још четири године продуженог мораторијума, пре истека тих 11 година, променила устав и забранила продају пољопривредног земљишта странцима.

Он је оценио да одредба о продаји земљишта практично значи освајање територија неолибералним концептом и указао на измене Закона о пољопривредном земљишту које је скупштина Србије.

Према њима, 30 одсто земљишта у државној својини могу у закуп да узму само велики инвеститори, па и страни, чиме им се омогућава да резервишу касније преузимање тог земљишта одредбом о томе да предност у куповини имају дугогодишњи закупци.

Тако се, каже Шеварлић, може десити да инострани власник у случају закупа Пољопривредног комбината Београд једног дана буде власник половине територије општине Палилула(Извор).

О томе шта је проф. Миладин Шеварлић предлагао да се уради са ПКБ-ом још 2015-те године, можете прочитати у једном од наших ранијих текстова ОВДЕ.

Цена пољопривредног земљишта у ЕУ:

Оно што је интересантно је да ако посматрамо државу као једно пољопривредно газдинство, доћи ћемо до нелогичних ствари. Уколико једно домаћинство западне у финансијске проблеме, последње што ће сваки прави домаћим продати је управо земљиште. Све ће се покушати продати  пре тога јер земљиште ће зарадити шупе,хале,машине,куће…никако супротно.

Оно што се намеће као питање је зашто понављамо грешке земаља које су исти пут приближавања ЕУ прошле? Да ли је могуће да не можемо да увидимо њихове грешке и да заштитимо себе ако они већ нису могли себе? Ако поједине земље ЕУ не желе да продају земљу странцима, зашто то ми толико желимо да урадимо? Постоји ли неки разлог за то? Можда су нам политичари задужили генерације оних који долазе после нас  па је то услов?

Један од одговора, на нашу велику жалост, сигурно лежи  ОВДЕ.

Све можемо игнорисати осим математике.

Са друге стране, поставља се питање у чему је разлика за обичног грађанина да ли је власник земље странац или домаћи велепоседници? И једни и други у великом броју случајева цене само рад до изнемоглости без икаквих радничких права за 200 евра наравно.

Остаје нам да у наредном периоду видимо колико смо паметни или да потврдимо оно што је Алберт Ајнштајн давно рекао, а то је:

„Људскa глупoст и свeмир су бeскoнaчни, aли мислим дa зa oвo другo нисaм сигурaн.“